Ne usuđujem se pogađati

– Znam, ti si čovjek koji nema puno vremena. Zato sam i naručila nešto kratko sada – govori mi dok sjeda preko puta mene i odmah padam u njenu sjenu.
Nije ona nikad bila mala, samo je sada bila posebno velika.
Kako to nikad nisam vidio?
Aha…pa jasno i posve sigurno – nisam želio.

Nije ona nikad bila mala, samo je sada bila posebno velika.

– Ovog puta mogu ostati koliko je potrebno – odvratim u poluopravdanju.
Nije tražila strpljenje sa mnom, ali nisam ga ni zaslužio.
Kad bi rekli “strpljen – spašen” to bi bila ogromna laž.
Nikoga ja ne spašavam, a najmanje one strpljive.

– Ovaj razgovor nikada nismo imali – kaže i otpije gutljaj pelina.
– A trebali smo – potvrdim u namjeri da je iznenadim, ali zakurac.
Nije ni trepnula.
Valjda je tako kada ljudi više ništa ne očekuje od tebe.
Ne možeš ih iznenaditi.
Ni dobrotom ni pokušajem da budeš manje loš.

Zato s njom ne preskačem riječi već cijele rečenice.
Zna da tišina nije neobična, već očekivana.
Ona ima taj arsenal, a metke ispaljuje ravno u glavu.
Ništa s leđa kao pička, jer ta kad odsječe…
Znam da su joj svaki put sami dali škare u ruke.

Kad bi rekli “strpljen – spašen” to bi bila ogromna laž.
Nikoga ja ne spašavam, a najmanje one strpljive.

I ja sam.

Od rezanja vrpci do šivanja rana.
Sve sam joj to priuštio.
– Čudno je da sad tako misliš – zbuni se na trenutak, ali nije glupa.
– Čudna su vremena došla – ogradim se na brzinu i zapravo…ne lažem.
Samo bih volio da sam prije rekao istinu.

U mojim najgorim trenucima birala je najbolje od mene.
Ništa više, ništa manje.
Al’ nije to uspjeh.
Barem ne moj, a za nju…ne usuđujem se pogađati.