• Budućem tebi

    Ma kako ćemo?
    Lako ćemo.
    Ne baš uvijek, ali trudit ćemo se;
    Da uživamo jedno u drugome,
    da se poslije svađe ipak zagrlimo i ne razbijamo šalice,
    da nakon jebačkog dana na poslu probamo nasmijati jedno drugo
    i zaspimo uz neki film i naravno…
    kad krene sezona gripe da skuhamo lonac najdivnije juhe.

    Ma kako ćemo?
    Lako ćemo.
    Ne baš uvijek, ali trudit ćemo se

    Jednom mi je netko rekao da je sreću lakše graditi u dvoje.
    Lakše od čega?
    Nikad nisam dobila odgovor.
    Tražila sam ga sama.

    Nisam med i mlijeko, a ako to želiš – trebao si nabavit pčelu i kravu.
    Mene ne zanimaju ni košnice ni pašnjaci i tamo me nećeš naći.

    Bit će dana kad ću se probudit mrzovoljna pa ću prijepodne bit’ piranja,
    popodne krokodil, a navečer ću šutit.
    Tad me jedino možeš zagrlit i šutit sa mnom.
    Jer nećeš moći ništa, osim biti tu i dat’ mi vrijeme. 

    Neću glumit’ neku zajebanu kojoj nije lako ugoditi,
    Tempirat’ nekakav powerplay da se uzjebeš kad rundaš vani s ekipom
    pa se onda naivno praviti da ništa nije bilo.
    Oboje znamo da mogu više popit od njih i sa mnom je na šanku najzabavnije.

    Nisam med i mlijeko, a ako to želiš – trebao si nabavit pčelu i kravu.
    Mene ne zanimaju ni košnice ni pašnjaci i tamo me nećeš naći.

    Neću te pitati za bivše…Jer koga boli kurac?
    Moji te ne trebaju brinuti.
    Tvoje je da znaš da sam privilegija.
    Jer neopisivo lako mi je postalo reć’ “odjebi” i ne toleriram pokušaj ljubavi.
    Ne više.

    – Šta ‘oćeš ti od mene? – možda ćeš se nekad pitati.
    I dobro je da se pitaš jer ako samo pretpostaviš…hah, zajeb!
    To ćemo riješiti po kratkom postupku.

    Hoću da najbolji doručak imamo za večeru;
    da zavrtimo globus i prstom zaustavimo sljedeću destinaciju;
    da nađemo vrijeme kad ono nije na našoj strani;
    da nikad ne odemo ljuti spavati;
    da i najlošiji dan ne bude toliko grozan jer ćemo ispit gin-tonic i resetirat postavke;
    da me pustiš da odradim rok i napišem tekst u tišini;
    da me poljubiš u obraz dok ga raspisujem nakon pola minute buljenja u zid i nenadano mi razvučeš osmijeh;
    da se bodrimo, iako možda uvijek ne razumijemo naše razloge;
    da …

    Jer neopisivo lako mi je postalo reć’ “odjebi” i ne toleriram pokušaj ljubavi.
    Ne više.

    Ma svašta ja hoću…
    Znam da je tako.
    Ali još više znam da
    sve to zaslužujem.
    Pa i više.

    Iskreno, ne pristajem na manje.
    Nit’ sam ikad trebala.

    Do svog vrha ne moram koračati sama.
    Ali ako budem trebala – hoću.
    Jer sreću nije lakše graditi u dvoje kad stalno moram paziti na svoju krunu,
    a kralj, dušo moja, ne može bit svatko.