Ovog puta piše on

Prebliski

Znam da bježiš.
Mislim da nećeš moći još dugo.
Taj tvoj beskonačni krug preispitivanja i kreiranja scenarija.
Preslatko je to.
Ti si još slađa.

Nisam ti se htio toliko približiti.
Zapravo…nisam se znao skloniti od tebe.
A kad bolje pogledam, nisi znala ni ti.
…budi iskrena – nisi to ni htjela.

Blisko je postalo baš sklisko.
A jebiga…ak’ ćemo se već poskliznut.
Ajmo zajedno.

Nisam ti se htio toliko približiti.
Zapravo…nisam se znao skloniti od tebe.

Svaki put kad vidim tvoju poruku,
poželim da je glasovna i da ću čuti kako dahćeš. 
Ne želim se previše nadati.
Jer znam da te krivi dodir može pretvoriti u slomljeno staklo koje će sječi pod svakim kutom.

Nisi ti zbog tog kriva, znam ja to.
Nadam se da znaš i ti.
Malena, jebeš te budale što su te ponižavale dobrim namjerama kad si uložila sve.

Ja sam im sada, najiskrenije, zbog toga zahvalan.

Pogledaj se!
Možeš imati koga god hoćeš. 
Biraj. 

Tako jako želim da odabereš mene.
I urlao bih na šanku od sreće
i svima okrenuo rundu da s vrata birtije vikneš
“Daj meni što i njemu jer se nećemo ovdje dugo zadržat”.

Malena, jebeš te budale što su te ponižavale dobrim namjerama kad si uložila sve.

A ti si takva – s vrata znaš po što ideš.
I tako bih htio da ideš po mene, malena.

Evo ti gin. Evo ti tonic.
Izuj se i daj mi da ti prstima prođem kroz kosu.
Možemo šutit.
Ionako smo sad za to dovoljno bliski.
Prebliski.

Ostavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa * (obavezno)