Ovog puta piše on

Jedno obećanje previše

Nikad previše i nikad dosta.
Istovremeno svake sekunde.
Jebote… da mi je netko rekao da se to može osjećati, pomislio bih da je popizdio.
Sad i sam znam da je to istina i da tada ne valja ništa obećavati.
Nikome.

Jer jedno obećanje previše učini ti dosta svega.
I onda svi popizde.
Ne valja početak, sredina je laž, a kraj?
Gorak je i sramiš ga se.
K’o kad se probudiš mamuran i gol u tuđem stanu.

Jebote… da mi je netko rekao da se to može osjećati,
pomislio bih da je popizdio.
Sad i sam znam da je to istina i da tada ne valja ništa obećavati.
Nikome.

Nije ti jasan nijedan potez, a sve je krenulo jednostavno.
I ubrzo postalo tako predobro…
Predobro da bi bilo stvarno.
Predobro da bi bilo površno.
Predobro da sjebeš.

Ne valja početak, sredina je laž, a kraj?
Gorak je i sramiš ga se.
K’o kad se probudiš mamuran i gol u tuđem stanu.

– Imao sam najbolju namjeru – kažem i ne vjerujem da želim to pokriće.
Da sam bianco ček, poderao bih se pred najpoštenijim bićem.

A pred tobom?

Pred tobom ću gledati u pod i slagat’ da sam adekvatan jamac.
Jamac za što? Samo razočaranje, a u najboljem slučaju za jedno obećanje previše.
– Zvučim jadno – to ti nikad neću priznati, ali znam da znaš.
Nijedan javni bilježnik ne treba to ovjeriti. 

Bilo je predobro.
Bilo je prestvarno.
Bilo je previše predobro i dosta prestvarno.
Nemam bolji opis.
Popizdio sam. 

– Zvučim jadno – to ti nikad neću priznati, ali znam da znaš.
Nijedan javni bilježnik ne treba to ovjeriti. 

Puno prije tebe, obećajem ti.

Ostavi odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa * (obavezno)